ЈАСМИНКА ПЕТРОВИЋ
Једног сасвим чаробног дана у чудесом замку књига уз веселе ноте ученика музичке сколе Исидор Бајић срели су се заинтерована деца и позната књизевница Јасминка Петровиц. Уз прелепу атмосферу новинарке Мина Петровић и Мартина Сурла разговарале су са са Јасминком.
Мартина:
Како сте одлучили да постанете писац и како је Ваша околина реаговала на то?
Јасминка:
Одувек сам волела да пишем,али нисам мислила да ћу писати када сам била мала.Прво сам мислила да ћу да будем уцитељица,па сам после мислила да ћу бити глумица,али испоставило се да сам дечији писац и то је испало тако да ја данас у овом занимању имам нешто и од учитељице и од глумице јер када пишеш за децу некако стално треба да шаљеш неку поруку и да их нешто подучаваш без обзира на то да ли је то неки део психологије,биологије или живота, а глумац то је таленат који мислим да треба да имају сви дечији писци, јер си стално у контакту са децом и треба стално да будеш занимљив.
Мина:
Засто сте одлучили да пишете баш за децу?
Мартина:
Зато што мислим и дубоко верујем да сви они који се баве децом мењају свет јер ако ми одрасли деци дамо најбољи део себе они ће бити срецни, а ако још успемо да их засмејемо онда је то још бољи резултат.
Мартина:
Које је Вама најдраже дело које сте написали?
Јасминка.
Увек ми је занимљива књига која је последња изашла ,а то је књига ,,Лето када сам научила да летим.“
Мина:
Који жанр највише волите да читате?
Јасминка:
Ја највисе волим да читам дечије књиге мојих колега такође и стране дечије књиге.
Мартина:
Да ли се бавите још нечим осим писања у слободно време?
Јасминка:
Бавим се режирањем разних програма за децу и мотивацијом деце и младих за читањем.
Мина:
Које књиге препоручујете нашим вршњацима који не воле да читају?
Јасминка:
То су ,,Хајдуци“ и ,,Пипи дуга чарапа“, те књиге су ми утрале пут ка писању.
Мартина:
Које је Вама омиљено место у Београду?
Јасминка:
Свети храм-библиотека.
Мартина:
Која је ваша омиљена пословица?
Јаминка:
,,Ко зна зашто је то тако.“
Било нам је задовољство упознати овако насмејаног ,ведрог, талентованог писца као што је Јасминка Петровић,још веће задовољство су нам приуштиле њене књиге које смо прочитале- „Ово је њстрашнији дан у мом животу“, „Од читања се расте“, а поосебно „Лето када сам научила да летим“.
Иначе Јасминка је тога дан била посебним поводом у Новом Саду као специјални гост Градске библиотеке који је доделио награде младим чиатоцима у оквиру манифестације „Књига у срцу“. У Градској кући ,11. децембра 2015. године срели су се заљубљеници лепе речи, а награду и читалачку значку добила је и наша другарица Тамара.
ПРИКАЗ КЊИГЕ
Одрастање је важан период у животу сваке особе.
Књига Јасминке Петровић „Лето када сам научила да летим“ читаоцима даје корисне савете о одрастању.
Главни јунак романа је тинејџерка Софија, ученица седмог разреда,која са баком путује на Хвар да би упознала своју породицу. Софија није ни слутила да ће одлазак на Хвар променити њен живот.
Путовање са баком представљало је напуштање дечијег света и прелазак у свет одраслих.
У књизи је приказан однос између старих и младих,као и наш однос са вршњацима.
Софија се на Хвару заљубљује ,упознаје пријатеље и саму себе.Читајући књигу ,уз Софијине доживљаје све ми је јаснији процес одрастања.У разним ситуација препознала сам себе.Такође,важно је да и добро познајемо нашу породицу.
Порука књиге је да је живот лавина кроз коју сви пре или касније морамо проћи, а читање је једна од најзабавнијих авантура на том путу…Читање је као дисање или летење како каже Јасминка, од читања се расте и сазрева…хвала на дивним књигама и велика ми је част што сам Вас упознала- Мина Петровић једна шестакиња из Основне школе „Никола Тесла „ у Новом Саду.
Нови Сад, зима 2015.
ПРИКАЗ КЊИГЕ
Лето када сам научила да летим
”Лето када сам научила да летим” је роман који сам прочитао у једном даху.Посебно ме је дотакао јер говори о периоду ратних дешавања када су и моји родитељи, баке и деке дошли из Хрватске у Србију. Иако се тада још нисам ни родио, док сам читао овај роман као да сам проживљавао свој живот. На неки начин сам и сазрео. Схватио сам да је поред свих наших тинејџерских проблема много важнија породица. Она је главни ослонац и покретач живота сваког човека. Мислим да је мржња та која удаљава људе и да зато треба само волети, опраштати и бити искрен. Захвалан сам и својим бакама које се увек труде да окупљају породицу и да сваки празник проведемо сви на окупу.
Јован Матијевић VI-4